Zahvalnost

Informacije i podaci na blogu  " Fruškogorski manastiri " preuzeti su sa :

http://www.uns.ac.rs/sr/

Fruškogorski manastiri - Privina Glava

Privina Glava - legende o Privi i Brankovićima veza: Šid manastir: ženski stanje: aktivan Prema jednom predanju manastir je najstariji na Fruškoj gori i sagrađen je još u XII veku, a sa više verovatnoće se smatra da je sagrađen tokom XV veka i njegova gradnja se vezuje za Brankoviće.

Sudeći po predanjima (doduše veoma nesigurnim) manastir Privina Glava jeste najstariji od svih manastira koji su sagrađeni na Fruškoj gori. Njegovo poreklo ide u XII vek tako da se izgradnja ovog manastira pripisuje nekom lokalnom vlastelinu koji se zvao Priva ili Priba. Kako se ne zna ko bi mogao biti taj Priba, a ne postoje ni bilo koji drugi podaci koji bi sve to potkrepili, to ovakvo predanje za sada ostaje tek legenda.Kraj tvrđave BrankovićaO tome kako je manastir dobio ime opat Bonini (1702) navodi jednu veoma interesantnu legendu: "Stariji ljudi iz ovog mesta pričaju da su čuli da je despot Srbije Vuk Branković dao ne malu sumu novca za gradnju ove crkve i manastira. Trebalo je da bude glavni u Sremu, kojim je tada Branković vladao, budući da je bio pravoslavni i on, i njegovi prethodnici, i naslednici. Pošto su graditelji s novcem pobegli, lopovi su ih na narečenom mestu ubili. Po tome je mesto nazvano Privina Glava, tj. prebijena glava". Danas se misli da je manastir sagrađen tokom XV veka, a (kao i većina fruškogorskih manastira) i ovaj se vezuje za porodicu Branković. Takva verzija o nastanku manastira ima daleko više verovatnoće nego ona da je njegov osnivač vlastelin Priba, tim više što je okolina gde se nalazi manastir nekada pripadala pripadnicima porodice Branković. Tu su despoti Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk), a kasnije Đorđe i Jovan Branković držali tvrđavu u Berkasovu (koja je tek kilometar ili dva udaljena od današnjeg manastira) i iz nje polazili u bezbrojne patrole pazeći na turske provale. Stoga i verovatnoća da su Brankovići poželeli da u blizini utvrđenja imaju manastir. Manastir sa crkvom posvećen je arhistratizima Mihailu i Gavrilu. Na posredan način to potvrđuje i stara rukopisna knjiga "Minhenski psaltir" u kome se nalazi beleška da je ova knjiga pisana u Carigradu i u Svetoj Gori, a da je pripadala Georgiju, starom srpskom despotu. To bi trebalo da znači da je knjiga bila vlasništvo despota Đurđa Brankovića, a da ju je kasnije verovatno neko od pripadnika ove porodice kome je knjiga pripala nakon despotove smrti (Vuk Grgurević, Đorđe ili Jovan Branković) poklonio manastiru. Prvi nešto sigurniji podatak o manastiru donose turski dokumenti iz 1566. godine gde se navodi da je manastir građen pre dolaska Turaka u Srem, zatim se daje opis imanja (ne baš tako malog), a kao manastirski starešina spominje se iguman Maksim. Turci ponovo manastir navode 1588-95. godine sa istim imanjem i godišnjom obavezom od 2900 akči, što je bila velika suma. Već ta zamašna suma mogla bi da znači da je manastir raspolagao znatnim imanjem i stoga tako velike dažbine. Najinteresantniji pomen manastira Privina Glava je iz 1607. godine i to u zapisu jednog rukopisa iz manastira Kovilja. Na osnovu toga izneta je jedna interesantna teza da je manastir Privina Glava, kao svoj metoh, osnovao manastir u Kovilju. Ako je to tačno, onda nema nikakve sumnje u to da je manastir Privina Glava dosta dobro materijalno stajao. Tokom 1627. godine u manastiru je nekim svojim poslom jedno vreme boravio patrijarh Pajsije (Pajsije I Janjevac, pećki patrijarh 1614-47.), poznati ljubitelj i poznavalac dobre knjige. Ovaj učeni patrijarh, sav u tradicijama srpske srednjevekovne književnosti, kao malo ko u to doba je poznavao srpsku književnost i bavio se njome. U manastirskoj biblioteci on je pronašao "Čatovnik s obrazi", bogato iluminiranu rukopisnu knjigu (tzv. "Minhenski psaltir"), tada u veoma lošem stanju. Kako je dobro znao vrednost te knjige poneo ju je sa sobom, na šta se bratstvo u manastiru uznemirilo tako da je tek tajno starešina manastira Privina Glava mogao nešto kasnije da mu knjigu donese u Vrdnik. Patrijarh Pajsije je psaltir popravio, uvezao i onda vratio manastiru. Popravljena i sređena knjiga je tako vraćena u manastir Privina Glava, ali se tu nije dugo zadržala jer je 1688. godine od jednog austrijskog oficira odneta. Po svemu sudeći tada je manastir bio u potpunosti opljačkan i opustošen, a monasi su neke od stvari izgleda sklonili u svoj metoh - manastir Kovilj.Manastirska crkvaDa je krajem XVI veka manastir bio pust potvrđuje i opat Bonini (1702): "Kaluđeri su ga u vreme prošlog rata (1683-99) bili napustili, a zatim posle (Karlovačkog mira 1699.) ponovo sagradili. Sada u njemu živi sedam do osam pravoslavnih monaha. Oni su prisvojili dva mesta kod manastira. Prvo, zvano Opatovina, smešteno je iznad šumovite doline, a drugo, zvano Privina Glava, ispod nje. Po ovom drugom i manastir je dobio ime." U vreme njegove posete manastirska crkva se popravljala, tako da navodi : "Prošle godine su je počeli pokrivati pločama, ali je još u lošem stanju. U njoj se ne vidi ništa osim jedne kupole i lika Bogorodice i sv. Antioha". Dakle, kako opat Bonini navodi, početkom XVIII veka (nakon Karlovačkog mira 1699.) monasi se vraćaju i počinju popravljati manastir. U to vreme po nekim podacima manastir poseduje 200 jutara oranica i 582 jutara šume. Kako je stara crkva bila dotrajala (vizitacija iz 1753. godine kaže da je "bila zidana od cigle s blatom malena") to je 1741. godine započela izgradnja nove crkve. Njena je gradnja trajala sve do 1760. godine tako da je vizitacija zatekla crkvu nedovršenu. Zografske ikone na starom ikonostasu crkve slikao je 1747. godine Stanoje Popović. Sama izgradnja je dovela do jednog zaista reprezentativnog objekta za to vreme. Sve u svemu spoljna dekoracija je veoma raskošna, sa raznobojnim kamenom i moguće da spada među dve-tri najlepše na Fruškoj gori. Crkva u vreme vizitacije nije imala ikonostas, a oltar je bio odeljen od crkve ogradom od čamovih dasaka na kojima su bile zakačene ikone. Čini se da ikone nisu imale neku vrednost i to je u zapisniku navedeno. Ipak, krst sa pozlaćenim rubom na vrhu improvizovanog oltara je kod komisije izazvao divljenje. U tom momentu u manastiru živi ukupno 9 monaha, bez đaka, 5 slugu i 14 prnjavoraca. Završetak radova pada tek 1760. godine kada je crkvu osveštao mitropolit Pavle Nenadović. Crkva je dobila živopis tek 1791. godine, a oslikao ju je Kuzman Kolarić iz Sremskih Karlovaca (možda Andrej Šaltlist). Iste godine oslikao je i pevnice, a ikonostas je uradio tokom 1792. godine. Sam ikonostas je rađen pod uticajem baroka, ali sa rokoko rezbarijom (nepoznat majstor). Ikonostas ima ukupno 41 ikonu, raspoređene u četiri zone (tri reda ikona i luneta). Manastir je materijalno dobro stajao tako da 1905. godine ima 1125 jutara poljoprivrednog zemljišta, a 1941. godine poseduje 925 jutara poljoprivrednog zemljišta, 2 vodenice, gostionicu. Manastir nikada nije imao nekih posebnih dragocenosti. Posebno je interesantna kruna, koja je po predanju kruna despota Jovana Brankovića. Sačinjena je od zelene kadife koja je vezena sa srebrnom i zlatnom žicom. Vezom je kruna razdeljena na četiri polja, a u svakom je prikazan šestokrili serafim. Na kruni je i slika Bogorodice Orans. Da li je to stvarno kruna despota Jovana ili je to arhijerejska mitra iz novijeg vremena (iz XV veka) ostalo je otvoreno pitanje.Najstariji pomenNajstariji pomen manastira Privina Glava ide u 1496. godinu kada se u jednom njegovom zapisniku navodi da su ga te 1496. godine despoti Đorđe i Jovan Branković obnovili. No, taj navod je veoma sumnjiv tim više što ga ni vizitacija ne spominje. Nadalje, popis tvrdi da je manastir star, ali da se ne zna ni kada je niti ko ga je sagradio, odnosno ne zna se "kto bil jeja zdatelj i vkoja vremena soružena bila". Ipak. popis navodi da je stara crkva bila mala i da je zidana od blata i cigle.Crkva sa konacima ostala je nepovređena u II svetskom ratu, a riznica sa bibliotekom i arhivom je odnesena i delom spaljena. Konzervatorsko-restauratorski radovi su u toku (1988.). Slava manastira Privina Glava je Sabor sv. arhangela Gavrila - 26. (13.) jul.

Fruškogorski manastiri - Mala Remeta

Legenda i istina o Maloj Remeti veza: Ruma manastir: ženski stanje: aktivan Turci je u svojim knjigama pominju 1546. godine pod imenom Remetica. Spaljivan, pa obnovljen, manastir je tek od 1739. dobio crkvu.

Kao i kod drugih manastira i istorijat manastira Mala Remeta jeste mešavina istine i legende. Kao njegov mogući osnivač pominje se "sremski kralj" Dragutin Nemanjić koji ga je, navodno tokom XIV veka, kao metoh poklonio manastiru Rači na Drini. Ta priča se danas smatra tek legendom, ali ostaje činjenica da se o samom manastiru veoma malo zna i pouzdani tragovi idu tek od turskog vremena kada ga Turci u svojim knjigama spominju po prvi put 1546. godine pod imenom Remetica. Zna se, doduše dosta nesigurno, da je crkva u to doba bila veoma mala i da je izgrađena od kamena "jakože i ninje fundament sviđetelstvuet".

Stradanja i obnovaTokom 1588. godine u turskom popisu se navodi manastirsko imanje i čini se da ono nije bilo malo. Možda je i zato tokom 1566. godine određena otkupna cena od čak 6000 aspri (akči). Međutim, manastiru nije bio suđen miran život tako da je nedugo potom spaljen (verovatno od Turaka) i odmah zatim raseljen. Od tada je ovaj manastir napušten, ali (čini se 1679. godine) patrijarh Arsenije Čarnojević dozvoljava monasima manastira Rače da se nasele u Malu Remetu. U to vreme manastir je bio u potpunim razvalinama pa su ga monasi iz Rače obnovili. Možda od tog događaja i potiče priča da je kralj Dragutin Malu Remetu poklonio ovim monasima. Od tada se Mala Remeta vodi kao metoh Beočinskog manastira. Iz toga vremena potiče i manastirski pečat. Nema sumnje da su račanski monasi obnovili Malu Remetu, ali kakve su prirode bili građevinski radovi koje su oni obavili teško je reći, ali verovatno ne posebno veliki jer se tek od 1739. godine počinje graditi crkva uz pomoć Stanka Milinkovića iz sela Šuljma. Da je i tada Mala Remeta bila metoh manastira Beočin vidi se iz ugovora sa zidarima gde je navedeno da se nova crkva nalazi na "gruntu manastira Beočina, zvano Remetsko". Manastir je u to vreme veoma siromašan pa se tako u vizitaciji iz 1753. godine navodi da ima samo 6 prnjavoraca, kačaru od drvenih stubova prekrivenu šašom, ambar od dasaka pokriven trskom, itd. Crkva je sazidana od kamena i cigle, ali dugo vremena nije ni okrečena, a ni osvežena. Verovatno zbog nedostatka sredstava jer je manastir veoma siromašan. To je bio i 1753. godine kada je od imanja imao samo jednu baštu, zatim "2 vinograda u nima 17 motika; šliva drva oko monastira oko 600; jedna livada na gradini v nej 30 kosa, druga bliz monastira 12 kosa, tretja u Zečaju 2 kose, četvrta u Grabivcu 3 kose; jedan gaj više manastira zabranen; jedan majdan bliz monastira". Tek 1760. godine mitropolit Pavle Nenadović je osvetio manastirsku crkvu pa je za pretpostaviti da je te godine ona bila u potpunosti dovršena. Crkva ima krstoobraznu osnovu u tradicionalnom vizantijsko-srpskom stilu. Kube direktno izrasta iz krova i sužava se ka vrhu pa to predstavlja jedinstven slučaj među fruškogorskim manastirima. Na njemu je ukupno devet polukružnih dvojnih prozora. Zidovi crkve su od tesanog kamena sivoplave boje sa širokim spojnicama što nije najveštije izvedeno, ali ipak daje veoma lep rustičan i pomalo grub izgled. Manastir se od tada veoma malo promenio (bilo je nešto građevinskih radova 1909/10. godine) i ukoliko želite da osetite, makar i prividno, dah prohujalog vremena možete ga osetiti upravo tu pored ove lepe crkvice. Tišina i zelenilo kojim je okružen može da dočara bar deo one atmosfere kojom je bio nadahnut njen graditelj. Manastirski konak je podignut kao posebna zgrada (jedno krilo) uz manastir i datira iz 1758. godine, a izgrađen je zahvaljujući novčanom prilogu Jovana Jovanovića, oficira petrovaradinske regimente. Nekada je manastir imao konake sa dve strane crkvice (severne i južne), ali prilikom obnove 1896. godine obnovljeno je samo jedno. Danas je konak lepa, velika, spratna i u belo obojena zgrada. Sama unutrašnjost crkve ima jedno pomalo čudno rešenje budući da pregradni zid u potpunosti deli srednji deo crkve od priprate pa to dobrim delom umanjuje vidljivost. Sama unutrašnjost crkve je dosta prostrana mada se to, gledajući samo spolja, ne bi moglo reći. Na unutrašnjem zidu u priprati nalazi se i ploča na kojoj piše da je ona tokom 1879. godine prekrivena belim limom umesto dotadašnje šindre. Možda je to i propust, jer se time umnogome umanjio njen rustičan izgled.Vredne ikoneCrkvu je iznutra oslikao veoma prosečan slikar Kosta Vanđelović (1909-10), tako da njegovi prikazi Hrista, svetitelja, sv. Sava se odriče krune, knez Lazar (severna pevnica), car Uroš (južna pevnica) nemaju neku posebnu vrednost, mada nisu neinteresantni za prosečnog posmatrača. Mnoštvo detalja na njima i te kako može da održi Vašu pažnju. Mnogo je vredniji ikonostas. Rezbarski rad (rad nekog majstora Petra) nije nešto što će Vam izazvati posebno divljenje jer je rezbarija veoma skromna. Sam ikonostas se sastoji iz ukupno pet zona (četiri reda ikona i luneta) sa ukupno 53 ikone - rad više majstora. U prvoj zoni nalaze se prestone ikone Pokrova Bogorodičinog, Bogorodice, Spasitelja i Jovana Krstitelja. Sigurno je da je prestone ikone uradio Janko Halkozović (potpisan na prestonoj ikoni Isusa Hrista). U vreme dok je radio u manastiru Mala Remeta on je iza sebe već imao urađen ikonostas kapele manastira u Rakovcu. Upravo četiri prestone ikone jesu ono na šta treba obratiti pažnju jer su urađene u mekim, lakim i razigranim bojama što je pouzdan znak uticaja italo kritskog slikarstva. U sledeće tri zone nalaze se ikone koje prikazuju Velike praznike, Apostole i Proroke. U luneti se nalaze tri ikone (jedna na krstu) i ne zna se ko bi mogao biti njihov autor. Ikone koje su urađene na carskim dverima (Blagovesti), svetitelji na bočnim dverima i medaljonima iznad dveri jesu rad Koste Vanđelovića, ali bez neke posebne vrednosti. Ipak, ikonostas je vredan za videti zbog nekog posebnog daha koji iz njega proističe i uklapa se u atmosferu crkve. Danas manastir poseduje i komadić mošti svetog Đorđa Kratovca. O njima postoji veoma interesantna priča koja je najskorijeg datuma. Pre petnaestak godina u manastirskoj crkvi menjane su celivaonice i u jednoj od njih, negde ispod dasaka, bile su sakrivene ove mošti.Primer tradicionalne arhitektureOno što je karakteristično za manastirsku crkvu i na šta treba obratiti posebnu pažnju jeste skoro potpuno odsustvo baroknih uticaja. Upravo to i jeste vrednost ove crkvice i baš zato ona predstavlja čist primer tradicionalne arhitekture iz krajeva južno od Dunava i Save. Sama crkvica nikada nije imala zvonik, a monahinje su zvonile zvonom koje je bilo pričvršćeno na veliko stablo lipe. Danas je odmah uz manastir na nekoliko drvenih stubova prekrivenih limenim krovom pričvršćeno zvono. Na samom ulazu u manastirski kompleks (sa desne strane) nalazi se mala kapelica Svetog Ilije, koju su monahinje sagradile pre desetak godina. Još i sada se oseća lep miris novog drveta od kojeg je sagrađen ikonostas. Kapelica je u potpunosti prekrivena freskama.Slava manastira Mala Remeta je Pokrov Presvete Bogorodice - 14. (1.) oktobra.

---

Mitropolit gornjokarlovački (1744-49) i beogradsko -karlovački (1749-68). Sagradio je veliku Sabornu crkvu u Sr. Karlovcima i iz osnova obnovio i ukrasio manastir Grgeteg.(oko 1730-1794), slikar; rođen u Makedoniji, živeo u N. Sadu (gde se prvi put pominje 1748) gde je i umro. Wegov rad obeležava prelaznu etapu ka potpunom prihvatanju baroknih shvatanja u srpskom slikarstvu. Radio ikonostase u Maloj Remeti, slike na zidu u crkvi manastira Beočin i dr.Srbin iz Kratova, po zanatu kujundžija. Odbio da pređe u islam, pa su ga Turci spalili u Sofiji u 18. godini života. Obeležava se 24. (11.) februara.

Fruškogorski manastiri - Petkovica

Petkovica - legenda o Jeleni veza: Sremska Mitrovica manastir: bez monaha stanje: u obnovi Narodno predanje kaže da je manastir, inače jedan od najstarijih na Fruškoj gori, sazidala Jelena Štiljanović, udovica Stefana Štiljanovića, ali neki zapisi Petkovicu spominju kao metoh manastira Šišatovac.

Petkovica se smatra jednim od najstarijih manastira na Fruškoj gori, mada nije poznato tačno kada je stvarno i podignut. Narodna legenda ga pripisuje Jeleni Štiljanović, udovici despota Stefana Štiljanovića, koja je tu provela i svoje poslednje dane. Međutim, to teško da odgovara istini. Osnovni podatak na osnovu kojeg se pretpostavlja okvirno vreme podizanja manastira jeste iz vizitacije 1753. godine, gde se navodi da je iznad zapadnih crkvenih vrata (iznutra) stajao zapis na kojem je pisalo da su crkva i trpezarija sazidane u vreme igumana Akakija. Na žalost ni tada se nije mogla iščitati iz zapisa godina kada je crkva podignuta, jer je baš taj deo bio oštećen. No, skoro je sigurno da se radi o početku XVI veka (1558). Sigurniji podatak potiče iz jednog pisanog izvora iz 1772. godine. Tu se navodi da je jedno pisano jevanđelje priloženo manastiru 1552. godine. U jednom nešto kasnijem zapisu navodi se da je manastir Petkovica filijala manastira Šišatovac i da je podignuta 1558. godine. U vreme poznatog otkupa (1566) manastiru je određen iznos od 12000 akči što je u odnosu na ostale manastire bila velika svota, što može da potvrdi da je manastir materijalno dobro stajao. Godišnja dažbina bila je 800 akči. Baš ta velika svota za njegov otkup izaziva neka pitanja. Na prvi pogled vidljivo je da je crkva mala i da nema nekog vidnijeg bogatstva. Da je to tako vidi se i iz toga da je manastir jedno vreme bio zapušten (tokom XVII veka), pa ga je Sinan beg mitrovački hteo porušiti ne bi li od cigle i kamena zidao svoj dvor u Mitrovici. Međutim, zauzimanjem mitropilita Pajsija on je očuvan (pod uslovom da mu (Sinan begu) se isplaćuje 100 groša godišnje), mada je u Petkovici Sinan beg izgleda poručio trpezariju i nekoliko ćelija.Svađa i pomirenje sa ŠišatovcemManastir je obnovljen tek na inicijativu Arsenija Čarnojevića. "Obnovite Petkovicu, koja je bliže vas. Ja sam čitao u Pećkom Kondiku i u srpskom letopisu, gde su napisane sve crkve i manastiri Srpske zemlje, sve kad je koja i u koje doba sazidana" savetuje on kuveždinskog igumana Jevsevija. Shodno tome započeli su radovi na obnovi, a misli se da su glavni teret ovih radova podneli prebegli monasi iz manastira Žiče. Tako je časna trpeza bila osvećena između 1700. i 1708. godine (od strane mitropolita Stefana Metohijca (1690-1706)). Iako je obnova tek započela Petkovica je privlačila pažnju, pa je opat Bonini hvali (1702) zbog izgleda (kaže da je crkva sazidana od kamena). "U njoj se nalazi jedna lepa crkva, cela sazidana od kamena. Veoma je poštovana. Svaka slična građevina u ovim krajevima je značajna, jer ih se takvih malo vidi". Nadalje opat Bonini kaže da "tu ne stanuje ni jedan kaluđer, već se s vremena na vreme šalje jedan sveštenomonah iz Šišatovca da bogosluži Divošanima koji u ovu crkvu dolaze u velikom broju". Čini se da to ipak nije tačno jer se zna da u manastiru 1734. godine boravi iguman Prokopije i još šest drugih monaha. Nekako u to doba se završavaju i radovi na obnovi (oko 1735. godine). Čini se da je Petkovica bila oduvek metoh mnogo većeg i bogatijeg Šišatovačkog manastira (stoga mogućnost da ju je baš Šišatovac podigao). No, to nije značilo da je bratija ovih manastira bila složna. Početkom XVIII v. manastiri su se počeli deliti između sebe u mnogo čemu, a to je bilo vidljivo u tome što se bratija delila na Petkovčane i Šišatovčane. Tek "zavješčanijem" od 4. oktobra 1741. godine to je prekinuto i manastiri su se sjedinili u jedan i imaju zajedničkog igumana u Šišatovcu, s tim da bi u Petkovicu bila slana naizmence (na svakih nekoliko godina) po dva monaha koji bi se brinuli o njoj. Polovinom XVIII v. manastir je još uvek aktivan i izgleda dosto dobro materijalno stoji, jer Opis iz 1753. godine tvrdi da je posedovao stvari, knjige, ikone, odežde. Postojao je ikonostas izrađen 1735. godine (sa 26 ikona na njemu), na kojem se posebno isticao monumentalni krst. Međutim, trpezarija i ćelije su bile građene od trošnog materijala - pletera, kao i sve unutrašnje pregrade u konacima. Tavan je prekriven daskama, a krov trskom. Freske su bile u prilično lošem stanju pa je živopis "vesma porušen" i "moleraja izopadala". Ikonostas za crkvu je rezan 1735. godine. Zna se da je crkva manastira živopisana (ali ne sva) tokom 1588. godine, a istovremeno je sagrađena i trpezarija. O tome postoji zapis na zapadnom zidu naosa crkve. Freske su urađene temperom, a izgleda da nisu bile neke naročite vrednosti isključivo zbog manje veštih majstora (verovatno monaha). Slike su rađene na centimetar debelom sloju kreča, pomešanim sa plevom. Priprata nije oslikana. Budući da su u to vreme istovremeno živopisane crkve manastira Krušedola, Velike Remete i Hopova, veštije slikarske ekipe su bile tamo, a Petkovica se morala zadovoljiti manje veštim majstorima. Freske su bile u grubim bojama, rađene pomalo početnički, a ono što je naročito primetno jeste da majstori nisu bili upućeni u anatomiju ljudskog tela. No, od svega toga je najvažnije to da su se one sačuvale.Originalna arhitekturaSlike u gornjoj zoni naosa su svakako najinteresantnije, ali i mnogo kvalitetnije od ostalih pa nije nemoguće da su ih radili drugi majstori od onih koji su oslikavali istočni zid crkve. Dakle, u gornjoj zoni naosa je predstavljen ciklus Velikih praznika koji se proteže sve do svoda oltarske apside. Svakako da od svih fresaka najviše pažnje privlači poprsje Hrista Pantokratora koje je naslikano u temenu kupolne kalote. U ovom momentu ova freska je velikim delom oštećena tako da na njoj možete da vidite samo fragmente. S druge strane, velik je hendikep u tome što su zbog nezgodnog ugla freske u naosu teško vidljive tako da možete mnogo toga propustiti. Ne možete, a da ne primetite kako je umetnik sve likove prikazao blede u licu, toliko jednolično sa zaleđenim duševnim mirom, koji kao da su u potpunosti obuzeti svojom duševnom i telesnom askezom tako da ne primećuju ništa oko sebe. Ne vidi se nigde na njihovim izrazima bilo kakva strast, već samo duhovni izraz. U prvom momentu može Vam se učiniti da je to umetnikov propust, međutim, ako se više upustite u posmatranje ovih fresaka uvidećete da je to upravo ono što ih čini toliko privlačnim. Vremenom, manastir je počeo naglo da siromaši. Početkom XX veka on nema skoro ništa. Kako je konak bio sklon padu srušen je 1908. godine, a česma sa vodom zatrpana. Ono što je pogoršavalo njegovu situaciju bilo je to što Petkovica, kao metoh mnogo većeg manastira Šišatovac, nije imala bratstva i u njemu su boravili najviše jedan ili dva monaha (najduže do 1856.). Na kraju više nije bilo ni toga pa je bila posećivana samo na dan slave hrama radi vršenja službe. Nešto temeljnija obnova urađena je tek 1927. godine. Tokom rata ikonostas je uništen i od njega je ostao samo krst i dve ikone. Ipak, danas se manastir Petkovica spominje isključivo zbog izuzetne vrednosti svoje arhitekture budući da ona predstavlja čist tradicionalni stil naše arhitekture, tako redak na Fruškoj gori (jedina pored Rakovca i Hopova). Crkva je sazidana od kamena u obliku detelininog lista, a pevničke i oltarska apsida su iznutra polukružne, spolja četvorostrane sa završetkom u obliku šiljka. Kube je osmostrano i leži na kvadratnom tamburu čije su ivice tako oštro zasečene da daju jednu pravilnu osmougaonu osnovu. Crkva ima mali zvonik iznad zapadnog zabata (naknadno dozidan), okružena je sa sedam malih (prvobitnih) uzanih četvorouglastih prozora. Priprata je pravougaona i od naosa je odeljena zidom. Spoljni zidovi su omalterisani. U hram se ulazi sa zapada. Sve u svemu, crkva je građena sa dosta disproporcije, ali čini se da je to baš ono što joj daje posebnu ljupkost. U toku II svetskog rata crkva je napuštena, a što je u njoj bilo starih ikona odneseno je i rastureno. Ikonostas je uništen, a krst je prenesen u Muzej Srema u Sremskoj Mitrovici. Obnova crkve i čišćenje živopisa izvršeni su 1950/52. godine, a konzervatorski radovi su nastavljeni 1981. godine. Slava manastira Petkovica je Prepodobna mučenica Paraskeva - 8. (26.) avgust i Prepodobna mati Paraskeva - sveta Petka - 27. (14.) decembar.

Fruškogorski manastiri - Divša

Divša - vekovna borba za opstanak veza: Sremska Mitrovica manastir: ženski stanje: aktivan Po predanju manastir je zadužbina despota Jovana Brankovića, a potiče, prema najstarijem pisanom pomenu, s kraja XV ili početka XVI veka. Manastir jo uvek čeka neimare, a crkva ikonostas.

Manastir Divša (narodno Đipša) po predanju jeste zadužbina despota Jovana Brankovića (1499-1502), a opis fruškogorskih manastira iz 1753. godine ovo predanje dodatno potvrđuje. Međutim, za sada još uvek nema bilo kakvog pisanog ili nekog drugog traga koji bi ovakvu situaciju mogao da potkrepi.O samome manastiru najstariji sačuvani pisani pomen jeste u rukopisnom četverojevanđelju koje je pisano krajem XV veka (možda početkom XVI) i koje je dugo čuvano u manastiru. Manastir je poznat i Turcima koji ga navode u svom popisu iz 1566. godine, ali pod imenom manastir Svetog Nikole u selu Lipovici. Turci navode da manastir poseduje dva vinograda i jednu livadu od pet kola sena. Na osnovu toga određuju manastiru otkupnu sumu od 4000 akči što je veoma mala suma, pa je pretpostavka da su manastirske zgrade (izuzev crkve) bile od drveta. Po svemu sudeći radilo se o siromašnom manastiru koji nije privlačio posebnu pažnju Turaka bar ne toliku da bi ga opteretili lažnim nametima. Iz ovih turskih popisa teško je odrediti kako je manastir tada izgledao, ali opat Bonini u svojim rukopisima iz 1702. godine nešto je određeniji. On tvrdi da se "kaluđerski manastir Đipša nalazi u jednoj pošumljenoj, udaljenoj i nenaseljenoj dolini. Sada u njemu ima nekoliko kaluđera, koji ponovo grade manastir i crkvu". Nadalje tvrdi da ima 100 jutara zemljišta, 2 jutra vinograda i 500 jutara šume. Dakle, očigledno je da se radilo o manastiru koji je bio dosta udaljen od naseljenih mesta i verovatno zato i dosta siromašan.Borba za samostalnostSledeći važan pomen o manastiru potiče iz 1706. godine. To je privilegija "ot Josifa cesara rimskog" (austrijski car Josif I) gde se manastir Divša navodi kao metoh manastira Kuveždina. To znači da je nekako od toga doba manastir Divša pao pod nadležnost Kuveždina. To nikako nije zadovoljilo njegove monahe tako da narednih godina oni pokušavaju da povrate samostalnost. Tokom vremena to im je u dva navrata i uspelo, ali samo za kratko. Stalni pratilac manastira Divše bilo je njegovo siromaštvo, pa zato 1734. godine u njemu boravi bratstvo od samo četiri člana. Zbog toga manastir nema ni sve bogoslužbene knjige što uz mali broj monaha svakako utiče na njegovu smanjenu aktivnost. Situacija se nešto poboljšala 1738. godine jer manastir dobija potrebne bogoslužbene knjige što je uticalo da se njegova aktivnost znatno povećava. Sledećih godina u manastiru se dešavaju dva veoma interesantna događaja. Najpre (1741.) u manastir je došao pustinjak Matej, jedan veoma snalažljiv i vredan monah, koji u veoma kratkom vremenu uspeva da iskrči okolnu šumu i da zasadi voćnjak od čak 2500 voćki. Sledeći događaj je bio mnogo dramatičniji: 1744. godine pokušalo se da Divša (zajedno sa Kuveždinom) postane metoh Hilandara, no to se osujećuje. Te godine patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta je doneo tu odluku. Međutim, seljaci iz okoline manastira Divše su bili veoma odlučni u tome da se to spreči pa su u tome do kraja i uspeli. To im se tada učinilo malo pa su pokušali da manastir Divšu otrgnu od zavisnosti Kuveždina tražeći da Divša postane ponovo samostalna. Ne zna se epilog tog sudara različitih želja, ali sudeći po Opisu fruškogorskih manastira iz 1753. godine, gde se navodi da Divša ima svog igumana, izgleda kao da su u tome uspeli i da je manastir dobio samostalnost. Ipak, ono što ovakav zaključak dovodi u sumnju jeste to da se u Opisu manastir Divša vodi pod naslovom "Filijal Divša" - što bi trebalo da znači da je još uvek bio pod Kuveždinom. S druge strane opet postoji pretpostavka da je manastir Divša bio samostalan, ali privremeno, za vreme dok se ne izvrši restauracija (u vreme vizitacije 1753. godine radila se obnova crkve spolja i iznutra). Takvo gledište podupire to što postoji bratski zaključak Divše iz 1775. godine da manastir i dalje bude "potčinen" manastiru Kuveždinu. S tim u skladu odlučilo se da manastirski iguman živi u Kuveždinu, a ne u Divši.Manastirska crkvaIz opisa (1753.) vidi se da je manastirska crkva već tada bila veoma stara i da je sazidana od kamena i cigle - kaže se da je crkva "drevnaja, kamenom i ciglom sozidata". Te godine vršena je i velika restauracija crkve, a dovršavao se novi ikonostas. Bila je krstoobraznog oblika sa poligonalnim apsidama i dekorativnim kubetom. Zvonik sa kapelom nad pripratom je sazidan između 1762-66. godine. Uz crkvu je sazidan toranj kvadratnog preseka. Konak je sagrađen tokom XVIII veka na arkadama sa spratom. Kasnije je dozidana i pretpriprata (istovremeno kad je dozidan i zvonik 1762-66.). Glavni ktitor bio je pustinjak Matej - monah koji je toliko zadužio ovaj manastir. Wegova je zasluga što su podignuti priprata, zvonik, kapela i dvospratna zgrada konaka na zapadnoj strani. Matej je u manastiru umro, a sahranjen je u crkvi 1765. godine. Iz tog vremena (1772) postoji gravira na kojoj je prikazan manastir Kuveždin (rad Zaharija Orfelina), a u gornjem levom uglu ucrtana je i Divša kao veoma skromna građevina sa zvonikom, osmougaonom kupolom i nekoliko velikih prozora. Sa tri strane manastir je okružen konacima, a sa četvrte zaštitnim zidom. Obratite pažnju na deo slike koji prikazuje severoistočnu stranu manastira gde se vidi grobljanska kapela i koliba (možda pećina?) u kojoj je verovatno živeo pustinjak (pustinožitelj) Matej. Izgled manastirske crkve značajno je promenjen u obnovi 1822. godine (godina urezana na fresci sv. Nikole u niši iznad južnog ulaza u crkvu). Od tada crkva se sastoji iz dva dela i to prvobitne crkve i kasnije dozidane priprate i zvonika. Sama crkva je jednobrodna građevina sa oltarskom, dve pevničke (pravougaone) apside i kubetom koje se uzdiže iznad naosa. Crkva ima sedam visokih prozora, ali veoma uskih. Materijal je opeka sa ponegde upotrebljenim kamenom. Ikonostas je izrezbaren 1751. godine, ali se ne zna ko je bio majstor. Interesantno je to da se ikonostas (iako u tom momentu nedovršen, budući da je rezbarenje završeno 1754.) veoma dopao komisiji koja je sačinjavala vizitaciju 1753. godine pa ona u zapisnik bez ikakve ograde navodi da da je ikonostas "novo preizrjadno piltorsko delo". Kako je oslikavanje bilo u toku, to se komisija nije mogla izjasniti i o radu slikara. Ikonostas je oslikao Teodor Stefanov Gologlavac (potpisan na ikoni sv. Nikole) koji je poznat i pod imenom Teodor Valjevac. O njemu samome ima malo podataka, ali je izvesno da je rad na ikonostasu u manastiru Divša njegov prvi krupniji rad. Ikonostas u Divši ima i jedan drugi značaj, on spada u možda prvi slikarski rad u srpskom slikarstvu koji je urađen u duhu ranog baroka - nove slikarske struje koja je dolazila iz Evrope. Danas su ikone sa ikonostasa (njih ukupno 11 - sve praznične ikone) u Galeriji umetnosti u Sremskoj Mitrovici. Osim ovih sačuvano je u kapeli manastira Kuveždin ukupno 12 ikona na kojima su likovi apostola. Čini se da je manastir uglavnom bio u trošnom stanju tako da je između 1913. i 1922. godine bio čak i napušten (1905. godine pominje se kao filijala manastira Kuveždin). Te godine (1922.) iguman Pantelejmon Lazić počinje sa opsežnim građevinskim radovima. Bio je veoma aktivan tako da je u njemu postojala u to vreme i škola za decu iz manastirskog prnjavora. Nekako u to doba - 1923. godine, po drugi put manastir Divša je dobio samostalnost. To se desilo zbog toga što je manastir Kuveždin pretvoren u ženski manastir, no to je trajalo sve do 1933. godine kada se ponovo vraća u zavisnost Kuveždinu. U to vreme manastir poseduje 795 jutara poljoprivrednog zemljišta. Manastir je za vreme II svetskog rata spaljen i do danas su izvršene samo neke popravke. Zbog toga današnji posetilac može veoma malo toga videti od onoga što je manastir Divša bio nekada. Crkva je u potpunosti obnovljena, ali trenutno nema ikonostasa niti je iznutra oslikana. Pri izgrađivanju nove crkve iskorišćeno je nešto od materijala sa stare crkve tako da je na nekim mestima (portal ulaznih vrata, freska iznad ulaznih vrata, vrata priprate i na još nekoliko mesta na spoljnim zidovima crkve) taj materijal ugrađen i sasvim je jasno vidljiv. Od 1980. godine manastir je naseljen (vaspostavljen kao ženski) i postepeno se obnavlja. Slava manastira Divša je Prenos moštiju Svetog oca Nikolaja - 22. (9.) maj.

Fruškogorski manastiri - Vrdnik

Ravanica - duh kneza Lazara veza: Irig manastir: muški stanje: aktivan Godine 1811, na Vidovdan, kada je završena manastirska crkva, u nju su prenete mošti kneza Lazara. Manastir je u svakom pogledu jedan od najznačajnijih na Fruškoj gori.

Kao i kod većine fruškogorskih manastira prošlost manastira Ravanica u Vrdniku ostaje nejasna. Prvi podatak o njemu ide iz turskih dokumenata gde se u popisu iz 1566. godine navodi njegovo imanje i određuje suma od 3000 akči za njegov otkup. Monasi iz manastira nisu uspeli da sakupe potrebnu svotu pa su se, plašeći se turske osvete, razbežali na sve strane. Na svu sreću pojavio se jedan meštanin Kupinika (Kupinova) po imenu Pejo koji je isplatio Turcima traženi iznos. Sasvim je otvoreno pitanje vremena izgradnje manastira. Postoje samo pojedinačni spomenici koji mogu tek nešto da nagoveste. Jedan od njih je minej iz 1589. godine koji je ostavio monah Georgije i koji govori da je manastir delovao u to vreme. Tu je i beleška iz zapisnika vođenog 1753. godine u kojem se navodi da je stara manastirska crkva bila posvećena Jovanu Krstitelju i da je sagrađena u vreme beogradsko-sremskog mitropolita Serafima. Kako se ne zna tačno kada je živeo ovaj mitropolit (neki izvori tvrde da je živeo u vremenu između 1548. i 1589. godine) taj podatak može tek okvirno da pomogne u otkrivanju približne godine kada je manastir stvarno sagrađen. Iz toga vremena potiče podatak da je u Vrdniku patrijarh Pajsije ( I Janjevac, 1614-47) 1627. godine dobio "Čatovnik s obrazi", tzv. Minhenski psaltir iz Privine Glave i dao ga uvezati.Nepoznati osnivačiZbog svega je veoma teško reći kada je manastir stvarno podignut. No, bez obzira na sve sasvim je sigurno da je osnovan u vremenu između kraja XV i početka XVI veka. Budući da se ne zna vreme njegove gradnje to se još manje zna ko ga je sagradio. Opis fruškogorskih manastira iz 1753. godine pravi dodatnu zabunu navodeći da je "Zdatelj že jego sv. knez Lazar serbski", odnosno navodi da je osnivač ovog manastira knez Lazar. No, to je netačan podatak. O manastiru Vrdniku se veoma malo zna sve do 1697. godine kada su se u njega naselili prebegli monasi iz Ravanice u Srbiji. Nakon boravka u Sent Andreji (od 1690), ravanički monasi dobijaju dozvolu da se presele u manastir u Vrdniku koji je u to doba bio napušten i po svemu sudeći razoren. Uskoro ravanički monasi na čelu sa kir Dimitrijem dolaze u Vrdnik i imaju šta da vide. Tamo gde je nekada bio manastir sada je bujala šuma čak u tolikoj meri da je nad svodovima oštećene crkvene građevine naraslo drveće. Ovakvo teško stanje nije obeshrabrilo ravaničke monahe i oni su za relativno kratko vreme osposobili manastir.No, ni to ne treba preuveličavati. Crkva i konaci su bili veoma primitivno građeni - od pletera i drveta koje je oblepljeno blatom. No, to je bilo dovoljno da manastir bude osposobljen za svoju svetu misiju u narednim vekovima. Kako su monasi iz Ravanice sa sobom doneli i sve one dragocenosti koje su uspeli da izvuku iz svoga manastira, posebno mošti kneza Lazara, to se i manastir u Vrdniku od toga doba počeo zvati Ravanicom. Na neki način, narod je Ravanicu iz Srbije izjednačio sa manastirom u Vrdniku i dao mu isti naziv - Ravanica. Iz toga doba verovatno ide i legenda da je Vrdnik zadužbina kneza Lazara. Po popisu iz 1753. godine vidi se da je crkva od kamena nazidana u znaku krsta, sa svodom od cigle i pokrivena šindrom od hrastovine. Bila je krečom okrečena (znači nije bila živopisana), a ni ikonostas se ne pominje. Nema sumnje da je i u to vreme manastir bio siromašan pa bi i to mogao da bude razlog što su vrdnički monasi često putovali u Rusiju tražeći materijalnu pomoć. Ipak, vremenom, najviše zahvaljujući tome što su u njemu bile smeštene mošti kneza Lazara, manastir je primao sve više posetilaca, a i novčana pomoć je bila sve veća.Zbog svega, polovinom XVIII veka počinje se razmišljati o potrebi izgradnje veće crkve pa su se u tom smeru počele odvijati i pripreme. Nakon dugog otezanja, 1801. godine počinje da se gradi crkva. Zidao ju je Kornelije, majstor iz Novog Sada. Međutim, i tu je rad nešto zapinjao tako da je tek 10. juna 1811. godine crkva završena i osvešena. Ono što je karakteristično jeste to da se pri izgradnji crkve strogo vodilo računa da su svi majstori koji su je zidali morali biti Srbi. Istovremeno sa crkvom nazidan je i zvonik sa četiri sprata. Iste te godine na Vidovdan prenete su mošti kneza Lazara u novu crkvu. To je bio izuzetno svečan događaj kome je prisustvovao mitropolit Stefan Stratimirović (karlovački mitropolit, 1790-1836) koji je stigao u paradnoj kočiji sa zapregom od šest belih konja. Od tada pa do danas na građevinskim objektima ima samo nekoliko izmena. Prizemno krilo jugozapadnog konaka više ne postoji. Na istočnoj strani zaštitna ograda je takođe uklonjena i zamenjena zaštitnim zidom na kome je veoma lepa dekorativno izgrađena ulazna kapija. Na južnom krilu konaka barokni zabat je takođe pretrpeo dosta izmena. Drugih izmena izgleda da nije bilo. U nekoliko navrata crkva je obnavljana (1885, 1889. itd.), ali to sve ukupno nije izmenilo njen izgled. Crkva dugo nije bila živopisana i tek 1853. godine oslikava je Dimitrije Avramović u duhu romantizma.Selidba moštijuIkonostas je izrezbario karlovački duborezac Marko Vujatović (1809-14), a pozlatio ga je Petar Čortanović. Najlepše su izrađene carske dveri i Bogorodičin tron. Mnoštvo motiva se prepliće i možete provesti dosta vremena pokušavajući uhvatiti detalje. Sam ikonostas po svom stilu jeste prelaz od baroka ka klasicizmu. Ikonostas je između 1851-53. godine Dimitrije Avramović oslikao u tri zone sa ukupno 42 ikone. Njihovu lepotu i izražajnost je teško opisati, pa je prava šteta što zbog visine ikonostasa nećete biti u stanju detaljno pregledati ikone iz gornjih zona. Ikone na ikonostasu stare crkve slikao je (1743.) Stanoje Popović u zografskom stilu, a zidne slike u manastirskoj trpezariji radio je (1771-76.) Amvrosije Janković. U crkvi je dugo sa desne strane oltara, pod samim prestonim ikonama, ležao kivot od kiparisa (izrađen 1826. godine) u kojem su počivale mošti kneza Lazara. Mošti su morale da se u više navrata sklanjaju iz manastira. Tako su 1716. godine zbog opasnosti od Turaka boravile jedno vreme u Futogu. Ponovo 1848. godine vrdnički monasi moraju da sklanjaju mošti, ovaj put u strahu od Mađara i to u Klenak. No, tu su boravili tek tri meseca i onda su ponovo vraćene u Vrdnik. Danas, one više nisu u Vrdniku i vraćene su u Ravanicu u Srbiju. Ipak, u manastiru postoji jedan komad moštiju i izložen je u staklenoj posudi ugrađenoj u kivot. Kneževe mošti su dugo godina bile u starom kivotu koji je donet iz Ravanice. Godine 1757. sačinjen je novi kivot od drveta, pozlaćen na šest stubova, s krunom i dvoglavim orlom na vrhu i likom kneza Lazara (dar Obrada Futožanina). Od 1826. godine mošti se nalaze u kivotu izrađenom od kiparisa, poklonu mitropolita Stefana Stratimirovića (u njemu su i danas). Kivot Obrada Futožanina danas možete videti u manastiru Vrdnik ispred oltara, ali on je prazan, jedino se u malom staklenom prostoru nalazi deo kneževih moštiju. Od dragocenosti manastir je imao haljinu kneza Lazara (danas samo komad). Nekada se ona nalazila u crkvenoj priprati na tetrapodu iznad celivajuće ikone u malom ormariću sa staklenim vratima. Osim komada moštiju kneza Lazara, manastir poseduje još i mošti svete velikomučenice Anastasije (III vek), svetinje sa Hristovog groba, deo moštiju sv. Teodora Tirona (sve izloženo ispred ikonostasa). Vrdnički manastir je u svakom pogledu izuzetno vredan i predstavlja jedan od najkapitalnijih na Fruškoj gori. On je dugo bio i među najbogatijim na Fruškoj gori - 1905. godine poseduje 1696 jutara zemlje, a 1941. godine ukupno 1420 jutara. Slava manastira Ravanica je Vidovdan - 28. (15.) juna.

---

1)(1815-55), slikar i pisac, jedan od začetnika romantizma u srpskom slikarstvu; izradio ikonostase u Sabornoj crkvi u Beogradu, Topoli, manastiru Ravanici ...

Fruškogorski manastiri - Šišatovac

Šišatovac čeka neimare veza: Sremska Mitrovica manastir: muški stanje: aktivan Nekad jedan od najznamenitijih srpskih manastira, u XIX veku stecište srpske inteligencije, još čeka na popravku i freskoslikare.

Manastir Šišatovac je po mnogo čemu osoben. Najpre po tome što se, za razliku od drugih fruškogorskih manastira, sasvim sigurno zna kako je i kada nastao. Izvesno je da je osnovan 1520. godine, a da su osnivači monasi iz manastira Žiča. Tih godina morali su, kao i mnogi drugi, da se sklanjaju ispred Turaka u Srem. Pod vođstvom igumana Teofila, monaha Ilariona i Visariona dolaze u Srem. Tu zatiču jednu malu crkvicu koja je bila posvećena sv. Nikoli i koju oni nazivaju "Remetsko". Upravo na tom mestu oni zidaju crkvu posvećenu Rođenju Bogorodice i nazivaju je Šišatovac.Kult Stefana ŠtiljanovićaO toj prvobitnoj crkvi postoji jedan izuzetan dokumenat. U četverojevanđelju (pisanom 1560. godine od starca Evgenija) u vreme igumana Teofila, sačuvana je iza poslednjeg lista knjige slika stare crkve Rođenja Presvete Bogorodice iz 1520. godine. Tu crkvu bez zvonika podigli su iguman Teofilo i izbegli žički monasi. Nekom igrom sudbine taj crtež su naručili monasi iz Šišatovca ne bi li sačuvali uspomenu na staru crkvu koja se trebala rušiti. Ova slika je rađena dosta kasno (1778. godine) od strane lajtnanta Pavla Dimitrijevića, a u vreme kada se već zidala nova (današnja) crkva. U to doba u manastiru je postojao kult sv. Stefana Štiljanovića (videti napomenu 4) u "Očuvan duhovni portret Evrope" (2), str. 5). U Panagiriku manastira Šišatovac iz 1545. godine postoji jedan kratak zapis koji kaže: "Ova sveta i božanstvena knjiga koja se zove Panagirik, manastira Šišatovca hrama Rođenja Presvete Bogorodice, gde netljene mošti počivaju svetog i pravednog i divnog Stafana Štiljanovića, srpskog despota". Ako se uzme u obzir da je Stefan Štiljanović umro tokom 1543. godine (možda čak i kasnije), a da ga ovaj zapis i 1545. godine već spominje kao sveca može se konstatovati da je veoma brzo posle smrti proglašen za sveca.Manastir je zbog kulta Stefana Štiljanovića imao dosta posetilaca i materijalnih priloga tako da je dobro stajao što nikako nije moglo izmaći budnom pogledu Turaka. Stoga tokom 1566. godine oni određuju manastiru iznos od 26000 akči za obavezu otkupa, a 1000 akči o tadašnjem stanju u manastiru. Mnoštvo posetilaca je obilazilo mošti Stefana Štiljanovića, a tokom 1643. godine u manastiru jedno vreme boravi patrijarh Pajsije (Janjevac, patrijarh srpski 1614-48.) i osim što se poklonio moštima sv. St. Štiljanovića, napisao mu je Povesno slovo. Nekako u to doba i opat Bonini ga je posetio (1702) i o njemu je stekao lepe utiske koje ne krije da navede: "Manastir je jedan od većih u Sremu. Ne računajući iskušenike i poslugu, u njemu živi 25 kaluđera opštežitelja*. Bogati su, jer ooseduju dobro i plodno zemljište, kako među brdima tako i u rečnoj dolini, imaju i prelepe vinograde. S leve strane ispod manastira nalazi se divna česma, gde izvire veoma sveža i zdrava voda. Pravo je dosta veliki podrum. Ceo je sazidan od četvrtastog kamena, ali je poluotkriven. Manastir je okružen isključivo stablima raznovrsnog voća. U njegovoj lepoti se može uživati samo izbliza jer je zaklonjen". Nadalje opat Bonini navodi da manastir uživa ukupno 1138 jutara zemlje.Prilog Vuka IsakovičaPrvobitna crkva nije sačuvana i brzo je srušena, tako da se već u vizitaciji iz 1753. godine navodi samo nova crkva sagrađena 1634. godine. Tako Opis navodi da je nova crkva sagrađena od kamena, ima dva kubeta i da je pokrivena novom hrastovom šindrom. Nedugo potom sagrađen je 1742. godine novi četvorospratni zvonik kvadratnog preseka prilogom Vuka Isakoviča (glavni junak "Seoba" M. Crnjanskog). Kako je crkva izgledala u to doba (kraj XVII veka) može se videti na maloj ikoni rađenoj na drvetu gde je crkva prikazana kao veoma skromna građevina sa dve kupole i slobodnom zapadnom fasadom. U doba vizitacije unutrašnjost crkve je bila u prilično lošem stanju jer su neke freske pootpadale. Navodi se da u crkvi postoji ikonostas (danas se o njemu ne zna skoro ništa). U manastiru boravi ukupno 13 monaha, 5 đaka, 13 slugu, 12 prnjavoraca. Tokom 1749. godine podignuta je i grobljanska kapela oblika jednobrodne crkvice sa četiri prozora i vratima, trougaonog zabata i drvenog zvonika na zapadnoj strani. Iz tog vremena je ostao prikaz crkve na graviri Hristofora Žefarovića (vidi napomenu 6) u nastavku Jazak-arhitektonski biser (3), str. 7) iz 1753. godine gde je prikazan sveti St. Štiljanović sa krunom na glavi i skiptrom u desnoj ruci. U medaljonu sa njegove desne strane prikazan je grad Morović, dok je u medaljonu sa njegove leve strane manastir Šišatovac. Lik sv. St. Štiljanovića je pomalo idealizovan i veoma podseća na Brankoviće.Crkva koju mi danas poznajemo podignuta je u vremenu od 1758. do 1778. godine. Ono što na njoj odmah privlači pažnju jeste njena veličina koja prelazi u monumentalnost, tako da i po tome odstupa od ostalih daleko manjih fruškogorskih manastirskih crkava. U njenoj arhitekturi ne samo da potpuno preovlađuje barok, već i to što su njeni prozori (njih 9) izrađeni u gotskom stilu, što je čini se jedini primer takve gradnje na Fruškoj gori. Crkva je oslikana od strane Grigorija Davidovića Obšića iz Čalme. Crkvu je majstor oslikao u potpunosti "od pjevnica do verha svoda". Godinu dana kasnije on je oslikao i ikonostas. Danas se o šišatovačom ikonostasu zna tek onoliko koliko to dopuštaju slučajno sačuvane fotografije i svedočenja savremenika. Karakteristično za njega jeste to da je spadao u retke oltarske pregrade koje su bile zidane. Sastojao se iz tri horizontalne zone (prestone ikone, praznici i medaljoni). Skoro sve ikone su bile oslikane na gipsanoj podlozi. Nažalost, sačuvane su samo carske dveri sa predstavom Blagovesti. Inače, manastir je tokom XVIII i XIX veka imao svoj procvat. Posećuje ga pećki patrijarh Pajsije (1633/34), patrijarh Maksim (1666), Arsenije III Čarnojević (1702), episkop temišvarski Nikola i bački Sofronije (1726), mitropolit Vićentije Jovanović (1733), Arsenije IV (1745). Tokom XIX veka tu su Lukijan Mušicki, Vuk Karadžić, P. Šafarik i F. Miklošić**. U celini, današnji ostaci ovoga manastira (i pored delimične popravke) predstavljaju impozantnu sliku. Ne možete a da se ne divite veličini koju manastirska crkva ima, ali isto tako ne možete izbeći i mučni utisak nad ljudskom glupošću kada uđete u unutrašnjost crkve. U njoj osim golih zidova nema više ništa, tek tu i tamo na zidu poneki ostatak freske koju vreme ili ljudski vandalizam nisu izgrebali ili narušili. Ogromni unutrašnji crkveni prostor danas je prazan, a pod njegovim svodovima umesto da lebdi crkveno pojanje, molitva i miris tamjana, čuju se golubovi.Stecište inteligencijeMožda je najpoznatiji period od 1812. godine kada je u Šišatovcu boravio Lukijan Mušicki (arhimandrit) koji je uspeo da od manastira napravi stecište najznačajnije srpske inteligencije toga doba: Vuka Karadžića, Jakova Gerčića, Petra Ivanovića Kepena i drugih. Mušicki je iz Šišatovca otišao 1827. godine. Manastir je svakako veoma bogat sa 1296 jutara zemlje (1905. godine), a neposredno pred II svetski rat on poseduje 1182 jutra.U II svetskom ratu manastir sa crkvom je razoren. Slava manastira Šišatovac je Mala Gospojina - 21. (8.) septembra.

---

* Kinovija (gr. koinos bios, zajednički život) ili opštežitije, manastir u kome se strogo provodi monaški princip: da niko ne može imati ništa svoga posebnoga već da je sve zajedničko i sva bratija živi, hrani se i odeva u manastirskoj zajednici. Suprotno: Idioritmija (gr. idios rhythmos, sopstveni, lični život) ili osopština. (R. Grujić, "Azbučnik SPC", BIGZ, BG, 1993. str.122, 91)

** Maksim (Skopljanac), patrijarh srpski (1656-73); Nikola (Dimitrijević), episkop temišvarski (1728-44); Sofronije (Tomašević), episkop bački (1718-30); Arsenije IV (Jovanović-Šakabenta), patrijarh srpski (1725-48); Miklošić, Franc (1813-91), slovenački slavista, kod njega učili Đ. Daničić i Vatroslav Jagić.